Monegasque

Plačem u dva ujutru, slušam Lanu Del Rey, ne znam šta više da radim. Sve oko mene se promenilo. Ljudi, odnos mojih roditelja prema meni, ne odnose prema meni kao pre nekoliko godina. Nedostaje mi ona mala devojčica koja sam bila. Sve moje misli su otišle i zamenile se tugom, brigom i nostalgijom. Muka mi je više. Hoću da gledam Sunđer Boba rano ujutru dok mi baka prži uštipke. A posle doručka bih otišla da radim domaći. Nakon što bih uradila domaći. Gledala bih u prirodu kroz svoj prozor. Takođe sam u slobodno vreme pravila smeše od ve-ce papira i vode. Evo me u sobi gledam sliku mlađe sebe i plačem. Nikog više ne zanimam. Samo ćutim, i ljudi i dalje nalaze zamerke. Ne želim da idem u srednju školu. Znam da neću uspeti da se socializujem i da ću ostati ono nebitno dete u ćošku koje je odbačeno. Mrzim ljude. Svi su me izdali i odjednom se promenili. Čak i roditelji. Sve se promenilo. Meseci prolazi kao nekadašnji dani a godine kao nekadašnji meseci. Gledam drugu decu sa prozora kako se igraju napolju uveče dok ja plačem u tami. Zašto ja? Zašto ja? Zašto je toliko teško da nađeš prijatelje. Bar meni jeste. Ne znam šta da pričam sa ljudima. Ne znam šta ih zanima. Idem na odmoru sama jer sma dosadna svima. Zasto bi iko isao sa mnom kad smao ćutim. Tuga se mom srcu taloži i to polako postaje sve gore i gore. Nemam snage da se pokrenem, niti da pričam. Samo mi se leži. Moje misli me ubijaju iznutra. Um mi je mrtav a telo mi je živo. Zašto ne mogu da se vratim u dobra stara vremena. Kad nisam znala kad je neko bezobrazan, kad nisam mislila šta drugi misle. Nedostaje mi sve to. Nedostaju mi crtani koje sam gledala. Pre neki dan sam nasla neki crtani iz detinjstva i dva sata sam plakala. Taj crtani bi smo gledali drugarica i ja popodne tokom letnjih dana dok bi nas moji baka i deka terali da izađemo napolje i da se igramo. Danas ljudi gledaju samo sebe. Hoću da odem na livadu i da se proderem iz sve snage. Da izađe sav bes i tuga iz mene. Bar privremeno. Ne mogu više. Mogu. Ali ne mogu. Ne želim nikome da smetam zato nikad ne idem napolje kad me neko pozove i ide jos neko sa tom osobom. Žao mi je mlađe sebe. Sve joj se odjednom tako desilo. Uvek se pitam kako će tek biti ako je ovako sada.